Intervju bivšeg ukućanina kuće "Velikog brata" Ene Popov u emisiji "Izbliza". Taktiziranje ne voli ni u jednoj sferi života, vodi se osećajem i nikada ne menja osećaj za plan.
Sa 3, 4 godine bila je, kako kaže, kao mali muškarac, uvek se više družila sa dečacima nego sa devojčicama, a vreme je provodila na selu kod bake i deke.
“Sećam se da kada sam imala 5, 6 godina igrali smo se stalno rata, ja sam uvek bila modra, krvava, sva izujedana od komaraca, od kopriva. Igrali smo se rata i žmurke, okupljali smo se u jednom ćošku na selu, gde se skupi cela ta družina, uvek nas je bilo puno, oko dvadesetak. Baš smo se onako IGRALI, bez ikakvih rekvizita, samo smo puštali mašti na volju i igrali se.”
Imala je Barbike, koje su joj mama i tata stalno kupovali, ali nije volela preterano da se igra sa njima.
“Kao uzmem ih ja i poigram se, ali na kraju Barbika završi sa otkinutom glavom ili nogom, to mi je mnogo bilo interesantnije nego da ih oblačim i sređujem. Bila sam mali đavo kad sam bila mala.”
Kao mala letovala je u Crnoj Gori i u Grčkoj. Volela je Lepu Brenu, ali nikada nije skupljala sličice i postere poznatih.
“Moram da priznam da ja nikada nisam imala nekoga da mu se toliko divim i da skupljam sličice i postere, zato mi je sada čudno kada nas deca toliko veličaju i lepe naše postere po zidovima.”
Kaže da je mama od nje uvek pokušavala da napravi devojčicu, a prvog dana osnovne škole to je izgledalo ovako:
“Sašili smo neki zeleni kompletić, tačno se sećam da je bio sakoić, suknjica i iste takve cipelice, vezala mi je kiku sa strane. Ja sam se osećala kao da su stavili na mene neznam šta od zlata, pošto sam do tada bila non-stop u nekim šorcićima, širokim majcama. Stajali smo svi u redu, prozivali su nas, sećam se da me je učiteljica pomilovala po kosi i meni je to tako bilo veliko da sam već mislila da ona mene sigurno najviše voli.”
Bila je uglavnom odličan đak kroz celo školovanje, s obzirom da je u učenju kampanjac zbog bombardovanja koje se dogodilo kada je bila šesti razred nije stigla da popravi ocene.
“Ja sam kampanjac, nisam učila, nisam bila štreber da učim svaku lekciju nego lenčarim e onda kad “stisne” ja sednem, naučim i stvarno se potrudim. Imala sam uvek puno društva u osnovnoj školi, imala sam i par incidenata da se potučem sa dečacima ali ništa specijalno, mi se posle toga izljubimo…to su moji drugari.”
Išla je na sve moguće sekcije u školi, a pošto joj jezici idu od ruke, učila je engleski i nemački.
“To je možda jedina stvar zbog koje se kajem u životu, isto sam tako digla tri prsta tj. kako se diže, ja sam uvek tri. Kad su pitali ko hoće na nemački, a ja sam odmah viknula “ja!” i tu sam se tako zeznula. Znači, učila sam taj nemački do osmog razreda i znam možda jednu rečenicu da kažem, uvek sam sve znala kada je bio pismeni ili kontrolni, ali ja to sve zaboravim. Jezici mi inače dobro idu, ali taj nemački kao da je neki marsovski jezik, kao da nije iz Nemačke.”
Imala je puno simpatija jer se svakog dana zaljubljivala u drugo, a prva simpatija joj je bio Ivan.
“Imao je plavu kosu i “pečurkicu” frizuru, plave oči, to je taj tip “Backstreet boys” koji je mogao da me privuče u tom nekom dobu.”
Svoj prvi novac zaradila je pre par godina radeći sedam dana na sajmu poljoprivrede. Nakon osnovne škole upisala je gimnaziju pa je na prijemnom zbog velike treme pala u nesvest ali je ubrzo shvatila da ta škola nije za nju.
“Videla sam da meni tamo uopšte nije mesto jer ja volim da, kada nešto učim i kada se nečime bavim, znam koji je krajni cilj svega toga. U gimnaziji nisam imala krajnji cilj, ispisala sam se i odlučila da krenem u ekonomsku školu. Tamo sam bila jako dobar đak, bila sam odlična sve godine i to mi se jako dopalo.”
Oduvek je volela sport, trenirala je sportsku i ritmičku gimnastiku, a zatim i odbojku.
“Odbojku obožavam, čak mi se desi da kada gledam na nekom sportskom italijanskom kanalu, na kom noću puštaju te ženske odbojkaške utakmice, da mi se bukvalno zasuze oči i žao mi je jako što sam prestala, ali, eto okolnosti i moje bubice nisu dozvolile da nastavim. Krenula sam ja posle toga na neki aerobik i teretanu ali mene to stvarno ne ispunjava jer posle svakodnevnih treninga, i opet dolazimo do onoga da sam znala zašto treniram jer sam subotom i nedeljom imala utakmice gde sam pokazivala to što sam vredno trenirala tokom cele nedelje. Onda ja tako krenem na taj aerobik, ali onda kažem “pa čemu ovo”. Sad bih volela da treniram, baš da treniram, ali sad zbog silnih obaveza nemoguće je uskladiti.”
Slobodnog vremena ima jako malo i uglavnom ga provodi sa Markom. A nakon izlaska iz kuće “Velikog brata” Ena više sluša stranu nego domaću muziku.
“Pre nego što sam ušla u tu kuću jako sam volela da izlazim na mesta gde se pušta narodna muzika. U kući su nam tri meseca puštali non-stop stranu muziku iako sam je volela i ranije sad sam se više navikla na tu vrstu muzike. I sad kada odem na narodnu muziku nije mi to to jer ne znam nijednu pesmu, posto je to hiperprodukcija pa su se za ta tri meseca ištancali novi hitovi.”
Što se tiče kućnih poslova ne voli da pere sudove ali kaže da i nije neki “kućni tip”.
“Ne volim da sedim kod kuće i da čekam da padne neka kap kako bidž ja to brže bolje obrisala ili da čekam da se nešto dogodi da bi išla da briskam, nisam taj tip. Ali kada treba ja obavljam kućne poslove, i nije mi problem.”
Obožava kinesku hranu i kada je reč o kuvanju sprema samo neke svoje specijalitete, naročito dragoj osobi. Kaže da joj je bitno da njeni roditelji prihvate osobu koja joj se dopada, ali nije presudno. Kaže da je ljubomorna kako-kad.
“Uvek se vodim osećajem u momentu i nekada me baš briga a nekada mi zbog najmanje sitnice krenu varnice. Ne mogu da se definišem da li sam potpuno ljubomorna ili nisam, ali jedna stvar je sto posto sigurna – nisam potpuno imuna na stvari koje čoveka mogu da izazovu ljubomornim.”
Do sada je imala dve tzv. ozbiljne veze ali kako kaže imala je tu sreću da njeni momci nisu imali puno drugarica. Uvek je zanimala prošlost osobe koja joj se dopala.
“Zanima me čisto jer sam ja jako radoznala osoba, eto čisto da čujem, ne mislim da bi me nešto povredilo jer nije bitna prošlost, bitno je ono što je sada sa mnom. I tako ću ja to da saznam i da čujem, neće to mene da tangira nesto specijalno, ali, eto čisto zbog nekih priča jer i tako upoznaješ osobu sa kojom si.”
Za Enu idealan muškarac mora da bude iskren, pažljiv, da u svakom momentu može da se osloni na njega, da uvek bude tu za nju i da sa njim može da priča o svemu.
“Da bude zanimljiva osoba, zabavna ali iskrenost je najvažnija.”
Taktiziranje ne voli ni u jednoj sferi života, vodi se osećajem i nikada ne menja osećaj za plan.
“Po meni treba stupiti u te intimne odnose kad se žena oseća spremnom. Sa svakim muškarcem ne može da ti bude isti momenat, ne možeš sa svakim da kažeš “e sad ću ja posle dva meseca”, pa meriš “e prošlo je dva meseca, ajde”. Ne može tako, sa nekim ćeš se osećati spremno posle šest mesec, a sa nekim posle dvadeset dana.”
Na sastanke na slepo nikada nije išla, kaže nije imala potrebu, ali ako je nekada muka bude naterala što da ne, mada…
“Zamisli da mi neko kaže “ličim na Bred Pita”, a ja kao treba da se primim i da odem, a ono neki od sto kila, mali…tako da bi se stvarno u tom momentu osećala prevarenom i rekla sebi “Bože dragi baš si glupa, kako si mogla".”
O braku bez papira ima mišljenje jer joj taj papir ništa ne znači ali joj je ipak lepo kada se to ozvaniči. Kaže da bi potpisala brak, ali isto tako bi i potpisala i razvod kada ta osoba prestane da je zanima.
“Ja imam više vizija svog venčanja. U jednom momentu mi dođe da bude pravi lumperaj, igranje po stolovima, lomljenje čaša, a u drugom momentu mi dođe da to bude nešto totalno drugačije od svega što se videlo, da to bude intimnije, samo sa ljudima koje volim. Mislim da će moje venčanje izgledati onako kako se budem osećala u tom momentu, ali jedno sigurno znam…na svim venčanjima gde sam ja bila mlade su uvek bile fine, smerne, popiju koju čašicu šampanjca i to je to…ja ću biti najpijanija mlada ikada viđena na venčanju. Jer ja hoću da se proveselim taj dan i želim da budem najveselija.”
Ništa ne voli da planira, ali želi da ima četvoro dece, da ne zavisi od muža, bar ne finansijski.
“Uvek treba gledati da ako jednog dana bude razvoda ja želim da imam svoje, ne da zavisim od njega ni u kom smislu. Volela bih da to bude jedna porodica u koju ćemo i ja i on da doprinosimo i finansijski, ali i emotivno tj. da ljubav bude obostrana i da naša deca uživaju sa svojim roditeljima, da nijednog momenta ne kažu “Bože kud me rodila, u kakvoj ja ovo porodici živim”. Želim da im priuštim jedan srećan i zadovoljan život.”
Sa 3, 4 godine bila je, kako kaže, kao mali muškarac, uvek se više družila sa dečacima nego sa devojčicama, a vreme je provodila na selu kod bake i deke.
