Situacije kroz koje svakodnevno prolazim, ljudi koje srećem, emocije koje se ponekad smenjuju u sekundi, tempo koji kreira rečenicu u mozgu "Ne mogu više", pa onda spoznaš svoje granice i vidiš da možeš i preko njih i da moraš da se razvijaš i psihički i fizički da bi opstao u ovom ludom svetu... A ovaj ludi svet sam spoznala tek pre nekoliko meseci, nekako brzo, odjednom, i svesna sam toga da je moja spoznaja daleko od one prave slike, daleko sam ja od one prave svetlosti ili tame koju život nosi. Prepustila sam se svojoj sudbini i dozvolila joj da me postavlja na mesta na kojima bi trebalo da budem, u vreme koje je zacrtano tamo negde i evo, dovela me je dovde, jer tako je odlučila i ko zna šta mi nosi.
Samo kad se setim sebe pre godinu dana! Bezbrižnost i smeh, nikakvi problemi, a danas mi je malo 24 sata da bih stigla sve da uradim na vreme. Naravno, ne želim sada da vam pričam kako je meni užasno teško jer znam da postojite i vi koji sada ovo čitate, vi koji ste mnogo mlađi krenuli da budete samostalni i gurate kroz život sami i na mnogo teže načine... Ja to veoma poštujem i iskreno vam se divim, jer za to treba puno hrabrosti i zrelosti. Ovim hoću da vam pojasnim šta znači biti "slavan", šta znači pojavljivati se na TV, šta znači baviti se javnim poslom. Stoji da sam ja još uvek mlada na ovoj medijskoj sceni Srbije, tek pristigla, ali sam se za to malo vremena (uskoro će godinu dana) nakupila nekog iskustva, jer mi se dogodilo da se pojavljujem u medijskim projektima koji su veliki i da sarađujem sa velikim brojem ljudi, i mnogo ljudi je gledalo i gleda te emisije. E sad, sa popularnošću tih emisija raste i tvoja popularnost, i ljudi počinju da te vole, poštuju, cene, postoje oni kojima je svejedno, oni koji te ne vole, ali i oni koji te ostrašćeno mrze. Sve mogu da razumem i prihvatim, ali ovo poslednje nikako! Reč mržnja mi je strana, jer ja apsolutno ne mogu da shvatim da neko nekog može da mrzi a da ga u dušu ne poznaje... Ali ova mržnja koju možete da osetite na svojoj koži ukoliko postignete mali uspeh u nečemu, a nikom niste ni krivi ni dužni, te reči koje su ljudi spremni da izgovore, izmisle, iskarikiraju na vaš račun (naravno, nikad vama u lice), meni su apsolutno neverovatne, i pitam se čemu sve to i zašto? Pobogu, ljudi jednostavno ne mogu bez toga. Kad bi samo tu strast iskoristili u druge svrhe! Koliko bi bili srećniji!
Zašto nekome pričinjava satisfakciju da čuje laž o nekome i da odmah veruje u nju, sa sve osmehom i sjajem u očima?! Samo da je laž ružna i samo da omražena osoba ispadne što jadnija i uniženija! Ljudi u Srbiji su lažni moralisti, žele da budu "savremeni" i da krše tabue, a u stvari, kad dođe do toga da se pokažu na delu, oni prave tabue i tamo gde ih nema, a sve da bi predstavili sebe kao moralne. Uvek sam se trudila da oko mene budu dragi ljudi, koji upravo nemaju takvo gledanje na život, koji su pozitivni, vedrog duha, nasmejani, sebe veličaju u očima drugih time što stvaraju sopstvene uspehe, a ne time što kaskaju u mestu pokušavajući da srozaju nekoga ko je uspešan u bilo čemu.
Neki će reći da sam još uvek mlada i neiskusna i da džungla još nije pustila ka meni svoje bodljikave lijane pa razmišljam detinjasto i pomalo ružičasto, a ja kažem - ako je tako, ja ću onda u tom pogledu uvek ostati dete, nikad neću shvatiti zlobu, mržnju, zavist, negativnost, te ružne emocije što terete dušu, i opušteno ću se prepustiti životu i svim njegovim čarima i lepotama, živeću i pustiti druge da žive. A smeh, on je i sada tu, bio je tu, biće tu uvek, njega nosim svuda sa sobom.
...
By: nevenapudja () on 27-06-2007 06:12